Висòко у грању мирно гòре̄ звезде,
и широка песма мора у тишини
чује се око нас; и ти гласи језде
к’о да роса пада у сребрној тмини.
У њену сам косу уплетао страсно
мокре ноћне руже. Путем пуним зóва̄,
ја јој љубљах цело ово вече јасно
очи пуне звезда и уста стихова.
Све је шумно, сјајно; и лије из грања
светлост, к’о падање неке беле кише;
маслинова шума у даљини сања…
А море је пуно звезда, па их њише,
и по жалу немом, празном и без се̏не̄,
котрља их сву ноћ, к’о песак и пене…