Као уметнички правац, класицизам је настао у Француској средином 17. века.
Његова прва фаза назива се барокни класицизам, управо због коришћења барокних елемената у уметничком изражавању.
Временом, после Француске револуције, класицизам почиње да се шири по целој Европи.
Овај уметнички правац одликовао се филозофским разматрањима истине, лепоте, љубави и идеала, а уметници су тежили верном представљању позитивних и негативних људских особина. Значај је придаван естетици, интелекту, чврстим моралним принципима. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање. Класицисти су сматрали да је разум неопходан, како би се контролисали машта и осећања.
Култ правила првенствено се односи на стил, строгу поделу, разликовање књижевних родова и апсолутно поштовање драмског јединства.
Задатак уметника је да, забављајући, подучава. За овај књижевни период везују се књижевни салони и академије у којима су се гајили језик и прецизност форме.
Класицизам назначава важност природе која се велича и идеализује.
Суштинска одлика класицизма заснована је на супротстављању средњем веку, с једне стране, и на прихватању неких достигнућа ренесансе, с друге стране. Нарушеност склада и мере у бароку претвара се у класицистички ред и систематичност.
Литерарне форме које доминирају су: епови, оде, химне, трагедије, комедије, елегије, сатире итд.
Представници класицизма су: Боало, Молијер, Лесинг, Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки и Јован Стерија Поповић.
Филозофски смер класицизма био је рационализам, а као пример мишљења и класицистичког схватања света истиче се цитат Ренеа Декарта: „Мислим, дакле постојим”.
Класицистичка поезија најпотпуније се остварила у делима Јохана Волфганга Гетеа, творца немачког класицизма. Класицистичка драма веома је цењена. Њом се указује на мане и пороке друштва и појединаца, те се смехом и сатиром утиче на морал.
У неким европским земљама, па и у нашој, јавила су се задоцнела класицистичка настојања.
Термин класицизам појавио се тек почетком 19. века.
Српски класицизам
„Класицизам у српској књижевности, као и другде у Европи, развио се под утицајем античке културе.
У рецепцији те културе главну улогу одиграла је школа. Прве наше регуларне школе, које су у трећој и четвртој деценији 18. века основали руски учитељи, биле су по свом карактеру словенско-латинске, јер се у њима учило на црквенословенском и латинском језику. […]
Школско познавање античке културе и књижевности неки од најзначајнијих писаца употпуњавали су самосталним читањем и проучавањем. Такви су, између осталих, били Доситеј Обрадовић, Лукијан Мушицки и касније Јован Стерија Поповић. Значајно је да су они, уз латински, познавали и први класични језик Европе, грчки. […] Наши песници, у складу с праксом наслеђеном из барокне поезије, у класичне строфе уносе риму.”
Извор: Јован Деретић. Историја књижевности за 2. разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006, стр. 10.
За ово доба наше књижевности везује се и рад Павла Соларића, Саве Мркаља и Луке Милованова на проучавању језика. О њиховој улози у развоју српског језика више ћеш сазнати из историје језика.
Класицизам, као део токова српске књижевности, најизраженији је у поезији. Наши класицисти уважавају песничку форму и, опонашањем узора, теже стилској чистоти. Српски класицизам је током свог развоја био под утицајем античких песника (највише Хорација), словенских (Державин, Добровски) и немачких класичара (Гете, Шилер). Песнике све више инспирише и народна књижевност.
Класицистичко песништво одликују ученост, мисаоност, родољубива тематика и поучност. Тон песама је свечан. Уз оду и елегију, честе књижевне врсте су посланица и натпис (епиграм).
Песници позног класицизма касније су названи припадницима школе објективне лирике. У овом називу истиче се емоционална уздржаност наспрам осећајности и индивидуализма које ће неговати писци следеће, романтичарске генерације.
Миодраг Павловић, Зона Мркаљ: Читанка 2, Klett, Београд, 2021, стр. 56-57.