1.
Током ренесансне епохе црква је постепено губила превласт у друштвеном и јавном животу. Тај губитак је требало да буде надокнађен. Придобијање верника и ширење верских идеја појачава се већ од краја 16. и траје током 17. века. Овај период развоја европског друштва познат је у историји као католичка реформација.
2.
Уметност позног 16. и читавог 17. века требало је да задиви, зачуди и изненади публику. Промена друштвеног контекста у којем настају уметничка дела битно је утицала и на садржину, мотиве и теме, а посебно на стилска изражајна средства. Такву промену у уметности наведеног периода данас најчешће означавамо термином барок.
3.
Барок је општи стил у уметности и књижевности, који се надовезује на ренесансу. Захвата временско раздобље између 1570. и 1670. године. Насупрот ренесансном оптимизму, вери у живот и човекову снагу, у бароку се у први план истичу људска немоћ и ништавност овоземаљског живота. Мисао и расправе о смрти постају централне теме.
4.
Барок је тешко раздвојити од ренесансе. У делима појединих ренесансних уметника, као што су, на пример, слике Микеланђела и Да Винчија, поједини Шекспирови стихови и стилска решења Сервантесове прозе, уочавају се барокни елементи.
5.
Особине барокне уметности препознају се у напуштању правилности и једноставности ренесансне уметности и у продору субјективног, тајанственог и мистичног у стваралаштво. Барок поседује специфично схватање лепоте, које се огледа у богатству украса. Усаглашен са духом времена, овај уметнички правац настоји да убедљиво прикаже пролазност живота, да велича духовне вредности у односу на материјалне и подсети на трошност, променљивост и пролазност свега. Писци барока веома често користе историјску прошлост као стваралачку грађу за своја дела. Брзе, често неочекиване и драматичне промене у животима славних историјских личности најнепосредније изражавају идеју о пролазности славе, релативности успеха и ништавности материјалног богатства.
6.
Барок се у књижевности прво јавља у Шпанији, под називом гонгоризам (по писцу Луису де Гонгори), па у Италији, где има назив маринизам (по песнику Ђан Батисти Марину), у Енглеској као јуфјуизам (по роману Јуфјуис Џорџа Лилија), а у Француској се назива прециозност (по Молијеровој комедији Смешне прециозе).
7.
Необичност израза у књижевности барока постиже се оригиналним језичкостилским средствима и њиховим гомилањем. Природа се не опонаша него превазилази, с намером да се публика запањи. Мноштво необичних метафора, контраста, оксиморона, парадокса, хипербола, сложених и симболичких значења, препознаје се у сва три књижевна рода. Сонети и епиграми обилују темама љубавног бола и пролазности овоземаљског живота и његових вредности. Историјски епови доносе поуке у духу хришћанства и теме из националне историје. У прози доминирају витешки и пикарски романи (пародије на идеалистичка приповедања ренесансе). У књижевним делима овог периода често се приказује сукоб између појединца и друштва.