Први чин
1.1.
У сумрак Росаура (обучена у мушку одећу) силази низ кршевито брдо. Хипогрифу, на коме је вероватно довде долетела, каже да остане на брду, а она ће сићи. Прекорева Пољску јер је њу Росауру нељубазно примила1. Кларин иде за њом замерајући што га не помиње као једнаког страдалника.
Угледају зграду (проклету, ниску, неспретно изведену – „ко да се нека громада срушила одозго с врха“). Врата су полуотворена и унутра се чују ланци и нечији вапај. Росаура унутра назире светлост и закључује да је то тамница, „која је гробница живога леша“ – „ту човјек лежи у звјерињој кожи, спутан у ланце, а та свјетлост му је једина дружба“.
1.2.
Отварају се врата. Сигизмунд је окован, у кожуху. Он пита небеса какво им је зло испољио кад је рођен („човјеков гријех највећи у томе је што се роди“). Занима га да ли их је, осим злочином сопственог рођења, још некако увредио па је овако кажњен, мада су и други рођени, али их прати добро. Упоређује себе са птићем, звери, рибом, потоком – од сваког има мање слободе иако има више душе од птића, дара од звери, воље од рибе и тежи вишем него поток. Гори као вулкан, срце би своје ишчупао. Ко права отима људима, а даје води, птици, зверима и рибама?
Росаура, слушајући Сигизмундову јадиковку, осети страх и самилост. Сигизмунд је чује, а она му за себе каже да је „једно јадно биће“. Сигизмунд је зграби, хоће да је убије јер је чула његов јад: „да не би знала да ја знадем да су ти јади моји знани„). Она га умилостиви спремношћу да му покајнички падне пред ноге („Тај глас твој ме је умекшао / присутност твоја спутала ме / и обзир твој ме узбудио.“) Сигизмунд себе назива живим мртвацом, казује о свом бедном животу, како никога не зна осим „једног створа“ који заједно са њим пати и преко кога сазнаје о спољном свету. Сигизмунд за себе каже: „ил` човјек сам у лику звијери, ил` звијер у лику човјечијему“ – политичко знање је учио од дивљих звери и птица. Каже јој да је она једина обуздала његов бес, која га је зачудила („и што те више овдје гледам, све више желим гледати те … Знам, гледање ми смрт задаје, а ја умирем да те видим“) – Сигизмунд је Росауром опчињен! Она је зачуђена и задивљена. Слути да ју је небо овде довело да је утеши („ако је утеха када несретни сретне од себе несретнијег“ – причица о јадном мудрацу који се прехрањује травом, а иза себе опази другог мудраца који сакупља листове које он одбаци). Тако је и она туговала над својом судбином, а сада види да он „скупља њене патње“ и од њих своју радост гради (тј. њене су патње тако мале у односу на његове!). Почне му причати (али писац на том месту прекида сцену).
1.3.
Долази Клоталдо, Сигизмундов пазитељ, са војницима. Маскирани су и треба дошљаке да убију јер по краљевој заповести овде нико не сме прићи.
Сигизмунд би пре себе растргао него да чује Росаурину и Кларинову несрећу. Клоталдо га пита зашто се испрсава кад је свестан да је умро пре свог рођења и да ланци обуздавају његову злоћу и наглост. Сигизмунд небесима запрети да би радо устао да се с њима бори. Клоталдо му одговори да можда овако пати јер то не може остварити.
1.4.
Росаура и Кларин, који је увек шаљив и ироничан, молећи да их поштеде, предају своје мачеве. Росаура за свој каже да у себи крије чудо, али не зна тајну: дала јој га је нека жена која је рекла да га Росаура треба показивати у Пољској како би је неко заволео у чувао. А Клоталдо је некада тај исти мач поклонио девојци Виоланти па је Росаура (у мушку одећу одевена) према његовом обећању сада његов син. Клоталдо је разапет шта да чини. Ипак, одвешће их краљу.
1.5.
Астолфо ласка Стели. Она му замера суровост у рату која је карактеристична само за дивље звери.
Њих двоје су рођаци (од две сестре деца: Клорилена, старија, Стелина мајка; Рецисунда, млађа, Астолфова мајка) и обоје очекују престо јер Базилије нема деце. Астолфо мисли да он као мушкарац има предност.
Обоје се понизно и ласкаво обраћају краљу Базилију.
1.6.
Базилије казује хвалисаво о себи као учењаку (Астолфо за Базилија: „Био је више склон науци него женама“). (Клорилена је била Базилијева жена, дакле, Стела и Сигизмунд су сестра и брат)
Базилије прича о Сигизмундовом рођењу. Његова жена је сањала да јој чудовиште пара утробу. Сигизмунд је рођен под „неугодним хороскопом“: помрачење сунца („све у крви, на небесима улазило у љути двобој са мјесецом“), убио је мајку на порођају. Базилије је тада прибегао својим наукама и видео да ће његов син бити најдрскији човек, најгори краљевић, најнеправеднији владар, и да ће у бесу погазити оца. Зато је одлучио да „затвори ту животињу“. Прво је огласио да је краљевић рођен мртав, а онда је изградио кулу (у којој „обелисци дивљих стијена“ спречавају да допре светлост) и забранио је да јој ико сме приступити. Само је Клоталдо био у контакту са Сигизмундом, кога је научио науци и вери.
Разлози зашто је Базилије ово учинио: 1) да својим Пољацима спречи долазак на власт могућег тиранина; 2) јер би злочин био да сина убије. Међутим, краљ Базилије сумња у своје одлуке, сматра да је прелако поверовао у пророчанства; зато ће сутра Сигизмунда поставити на престо – ако се покаже племенит, мудар и разборит, постаће законити краљевић; ако буде надмен, својеглав, дрзак и окрутан, лишиће га власти и бацити у тамницу, тада то неће бити злочин већ заслужена казна, а двоје нећака када се венчају, постаће владари. Астолфо се слаже.
1.7.
Краљ Базилије опрашта Клоталду (пошто је сам већ објавио своју тајну).
1.8.
Клоталдо никоме неће казати да је момак (тј. Росаура) његов син. Клоталдо Росаури враћа мач, који је једном био његов. Росаура открива да је њен противник Астолфо, њен некадашњи господар, а после открива, да је жена која се прерушила. Клоталдо је збуњен: небо је „тамна слутња, а цијели свијет је чудовиште“).
Други чин
2.1.
Клоталдо прича Базилију како је извршио његове наредбе. Дао је Сигизмунду успављујући напитак, а пре тога заподенуо разговор о „стреловитом узлету снажна орла“, који показује Сигизмундов карактер (жустрину и одважност) – никада својевољно не би дозволио да га неко мучи. Када је успаван, однели су га у двор.
Базилије објашњава Клоталду да жели испитати хоће ли небо „опорећи што је рекло кад види разбор и врлину“. А Сигизмунд је био успаван да ако не прође проверу, мислиће „да је он само у сну снио то што се збило“ – ако би знао да је Базилијев син а опет бачен у тамницу, не би имао никакве наде ни утехе („Јер на том свијету, мој Клоталдо, сви који живе само снију“). Клоталдо сматра да се краљ вара. Базилије му наређује да саопшти сву истину.
2.2.
Кларин је био добио четири ударца да би дошао овде („јер мислим да је безобразлук најстарија улазница, за све приредбе и представе“). Саопштава Клоталду да је Росаура постала „дама лијепе Стеле“ и да се представља као Клоталдова нећака. Жали се да скапава од глади, а могао би дојавити краљу, Стели и Астолфу о свему.
2.3.
Улази Сигизмунд зачуђен што је у двору, „у сјају и обиљу“: „Зашто да сумњам и размишљам?“, нека буде како буде. Клоталдо му саопштава истину, после чега Сигизмунд вређа, оптужује и изриче му смртну казну. Слуге убеђују Сигизмунда („Тко вам је дао овлаштење? / Ја сам га узео“), а Кларин га подржава па је Сигизмунду због тога симпатичан.
2.4.
Астолфо ласкаво поздравља Сигизмунда, али се увреди због његове охолости.
2.5.
Долази Стела и учтиво поздравља Сигизмунда. Он је одушевљен њеном лепотом. Због сталног саветовања другог слуге, Сигизмунд га баца са балкона у језеро. Када га Астолфо упозори како треба да одмерава поступке („јер колико је год далеко / од Ваше шуме до тог двора, / исто толики размак дијели / разумне људе од звијеради“), Сигизмунд му прети да ће остати без главе.
2.6.
Базилије је разочаран и не може сина да загрли кад његове руке већ научише да убију. Сигизмунду не треба загрљај од оца, који му је све оно зло учинио („Био си крвник мог живота“). Базилије сину: „о надувени охолниче“. Сигизмунд: „Знам да сам саздан од звијери и човјека“
2.7.
Росаура је свесна да је Клоталдо заштитник њеног живота и части.
Сигизмунд се једино на овом свету чуди лепоти жене. Види Росауру, па га и њена лепота, већ му позната, дирне („Ево мој живот“)
2.8.
Клоталдо скривен, сматра да Сигизмунда треба обуздати. Сигизмунд нападно разговара са Росауром. Она о његовој нељудскости, што га увреди, па друге отера да би с њом остао насамо. Клоталдо га зауставља, а Сигизмунд га напада бодежом.
2.9.
Астолфо се поставља између Клоталда и Сигизмунда. Астолфо и Сигизмунд се боре, а Клоталдо моли Астолфа да не вређа Сигизмунда.
2.10.
Базилијев и Стелин долазак прекида борбу. Сигизмунд каже да нема поштовања према седим власима.
2.11.
Астолфо: „О како ријетко усуд лаже када несрећу наговијешта“. Ласка Стели, а она је опазила портрет друге даме (на медаљону) на његовом врату.
2.12.
Росаура је скривена, гледа како Астолфо обећаваСтели да ће тај портрет одбацити (а за себе од Росауре тражи опроштај) а Росаура то не чује. Стела тражи да Росаура, јер има у њу поверење, прими портрет који ће Астолфо донети.
2.13.
Росаура о томе колико несрећа за несрећом у њеном животу иде. Препушта се да „туга до краја букне“.
2.14.
Астолфо препозна Росауру, иако се она у почетку невешто претвара. Не жели да јој да портрет. Росаура му каже да је нитков, подлац и гад.
2.15.
Улази Стела. Росаура вешто смисли причу како би од Астолфа узела своју слику.
2.16.
Стела раскида са Астолфом.
2.17.
Успаваног Сигизмунда опет затварају у кулу, окованог. Када Кларин каже да Сигизмунда „лажна слава бјеше сјена живота, пламен смрти“, Клоталдо и њега затвара у суседну просторију, да не би засвирао тајне многе.
2.18.
Долази и краљ Базилије јер је радознао. Слушају опијеног Сигизмунда, који говори у сну: „Онај је човјек милосрдан који силнике уништава“ – жели да убије Клоталда и понизи оца.
Базилије се склања јер се Сигизмунд буди: „О небеса какве сам само снове снио!“, а најстварније му је било што је волео једну жену. Клоталдо му објашњава да је заспао када су говорили о орлу па је зато сањао да има велику моћ.
2.19.
Сигизмунд: „Да, треба да укротимо ову нашу ћуд опаку, помаму и чежњу сваку“, „сваки сања оно што је / само није свјестан тога“, „Што је живот? Махнитање. / Што је живот? Пусте сање, / празна сјена што нас ови. / О, мален је дар нам дан, / јер сав живот – то је сан, / а сан су и сами снови.“
Трећи чин
3.1.
У Сигизмундовој кули. Кларин, затворен, промишља о тренутном положају: „И тако човјек, јадан, гладан, / Умире жив и мртав живи.“ Каже да му од „пустих снова прошле ноћи“ шуми у глави. Гладан је. Сматра да је заслужио казну јер је ћутао као слуга, што је највеће светогрђе.
3.2.
Војници уз трубе и добоше долазе како би Сигизмунда прогласили за кнеза уместо московског кнеза Астолфа. Али се обраћају Кларину.
3.3.
Улази Сигизмунд и први војник му све саопштава, али он (у монологу) одбија: „За мене нема илузија, јер већ ме једном преварише, и спознах да је живот сан“. Прихвата када му други војник каже да ако је оно пре био сан, то је знамење. Пристаје на поновни „сан“, али да све буде „у разумности и опрезу“ („А будући да је живот кратак, / сањајмо опет, душо моја“ и „Несрећу руглу извргнемо / ако знадемо да ће доћи“) Он хоће да прво ударе на оца, али у себи се прибојава да се не пробуди пре тога.
3.4.
Долази Клоталдо и изненади се да се Сигизмунд према њему љубазно опходи. Клоталдо не подржава Сигизмунда да крене на краља Базилија. Сигизмунд се у себи гневи, али се суздржава и наглас му опрашта.
3.5.
Базилије каже да је све лакше – разумом зауставити разузданог коња, задржати набујалу реку, задржати камен што се котрља са планине – него обуздати бес народа. Народ јеподељен, ово место је постало „мртвачки театар“. Астолфо је спреман да на коњу заслужи послушност Пољске. Базилије очајава јер је својој земљи сам задао ударац.
3.6.
Стела каже Базилију да ако он својим присуством не заустави метеж, краљевство у крви пропасти („сунце се смело, а вјетар се сплео“).
3.7.
Када Клоталдо исприча Базилију да је народ ослободио Сигизмунда и да је он рекао „да су небеса истину прорекла“, Базилије одлази да лично савлада свог незахвалног сина. Стела ће бити уз Базилија.
3.8.
Росаура тражи од Клоталда, као његова штићеница, да се у њено име освети и убије Астолфа. Клоталдо је у дилеми јер га је Астолфо одбранио од Сигизмундовог напада, и нуди јој одлазак у манастир као најчасније решење, што она одбија.
3.9.
Сигизмунд у кожуху, а за њим војници. Поносан на свој силни изглед коме би се римски народ силно радовао у тријумфу. Али и успорава свој занос. Кларин га обавештава да Росаура долази на брзом шареном коњу Сигизмунда њен сјај убија и небо је њему води.
3.10.
Росаура, у кратком плашту, са мачем и бодежом, обраћа се Сигизмунду као сјајном сунцу Пољске и тражи од њега заштиту објашњавајући своју судбину; њен је отац напустио њену мајку („бијаше лијепа ко ниједна и несретница ко све друге“) и оставио свој мач. И она је несретница као и мајка јој – њој је Астолфо отео „трофеје части и поштења“. Астолфо је дошао у Пољску надајући се да ће се оженити Стелом.
Росаура се исповедила мајци („О како схваћа и опрашта судац који је кажњен био!“), аона јој рекла да оде у Пољску да наплати за своје патње. Росаура нуди Сигизмунду помоћ (због себе – да казни Астолфа, а због Сигизмунда јер треба да спрече брак Астолфа и Стеле). Упозорава га да јој се не удвара јер ће га убити.
Сигизмунд се уверава да оно није био сан јер ова жена „износи тако јасне знаке“ и разматра шта да чини, да искористи тренутак власти над Росауром јер је обожава, или да бира оно што је вечно (част, моралну обавезу)! Наређује узбуну, њој ништа не говори јер ће пустити да говоре његова дела.
3.11.
Кларин каже Росаури да је знао тајну њеног рођења (али га прекида звук битке).
3.12.
Кларин се скрива јер га не брину дешавања у које је уплетен већ само сопствена глава.
3.13.
Беже побеђени Базилије, Клоталдо и Астолфо. Чује се пуцањ и Кларин пада рањен („за смрт нема тајног мјеста“), од судбине нема спаса. Базилије схвата да су ништавни човекови напори против виших сила. Клоталдо га исправља да као хришћанин не сме рећи како од судбине нема спаса – човек уман и разборит може је победити. Астолфо нуди Базилију припремљеног коња за бег, али Базилије одбија.
3.14.
Базилије се предаје Сигизмунду и пада пред његове ноге – нека се испуни пророчанство.
Сигизмунд се обраћа свима: и да је рођен каоумилан, онакво васпитање било би довољно да од њега направи звер; „ипак се судба не свладава освећивањем и неправдом“; зло се не може спречити, али се скромношћу и добротом од зла можемо спасити! Зато се он покорава своме оцу. Базилије га хвали због таквог часног дела називајући га витезом и победником.
Сигизмунд тражи да се Астолфо ожени Росауром (Клоталдо открива да је она његова кћи, дакле, племкиња); Стелом ће се он оженити; Клоталду нуди шта год он будехтео, а војника који га је ослободио током побуне, осуђује на доживотну тамницу („јер не трбамо издајица кад је издаја завршена“). Базилије, Астолфо и Росаура се диве.
Сигизмунд објашњава да је сањајући спознао да свака срећа човекова нестаје као пусти снови па зато хоће да преостале дане искористи за добро!
- Вероватно се мисли на неприступачан предео у који је Росаура дошла. ↩︎