Џорџ Гордон Бајрон: Хронологија живота и рада
1788. Рођен 22. јануара, у Лондону, као син капетана Џона Бајрона (распусника и бонвивана, познатог под надимком Луди Џек) и Шкотланђанке Кетрин Гордон.
1790. С мајком се из Лондона сели у Абердин, у Шкотској.
1791. Луди Џек, Бајронов отац, умире у Француској.
1793. Бајрон почиње да похађа школу у Абердину.
1798. Наслеђује титулу лорда и стари породични посед Бајронових, Њустед Еби. Заједно с мајком, сели се у Њустед.
1801. Уписује елитну средњу школу Хероу.
1805. Уписује студије у Кембриџу, на колеџу Тринити.
1807. Објављује збирку Часови доколице, прерађену верзију збирке Краткотрајне ствари, приватно објављене годину дана раније.
1809. Постаје пунолетан, заузима место у Дому лордова британског Парламента. Објављује сатирично дело Енглески песници и шкотски критичари. У јулу полази на двогодишње путовање по медитеранским земљама: Португалу, Шпанији, Малти, Албанији, Грчкој, Турској. Отпочиње писање Чајлда Харолда.
1811. У јулу се, месец дана пре мајчине смрти, враћа у Енглеску.
1812. Држи неколико запажених говора у Горњем дому. У марту објављује прва два певања Чајлда Харолда; захваљујући њима постаје славан и отпочиње дуги низ љубавних авантура, махом са женама из високог друштва.
1813. Почетак љубавне везе с полусестром Огастом Ли. Објављује „источњачке приче“ – Абидоску невесту и Каурина.
1814. Огаста у априлу рађа кћер Медору. Објављује „источњачке приче“ – Гусара и Лару.
1815. У јануару се жени Анабелом Милбанк, која у децембру рађа кћер Аду. Објављује збирку песама Хебрејске мелодије.
1816. У јануару, пошто се непорециво уверила у праву природу његове везе с Огастом, супруга напушта Бајрона. После споразумне раставе брака, осрамоћен и понижен, Бајрон 25. априла заувек напушта Енглеску. Путује по Белгији, Немачкој и Швајцарској; склапа пријатељство са Шелијем и његовом супругом Мери. Постаје љубавник Мерине полусестре Клер Клермон, која ће у јануару наредне године родити кћер Алегру. Објављује треће певање Чајлда Харолда и поему Шијонски сужањ.
1817. Настањује се у Венецији, путује по Италији и води раскалашан живот. Објављује лирску драму Манфред.
1818. Шелијеви долазе у Италију; наставак интензивног пријатељства Бајрона и Шелија. Бајрон објављује сатирично дело Бепо, отпочиње писање сатиричног спева Дон Жуан, чије ће прво и друго певање објавити наредне године. Објављује четврто, завршно певање Чајлда Χαροлда.
1819. Активно се укључује у револуционарни карбонарски покрет за ослобођење Италије од аустријске власти.
1820. Слом карбонарског покрета. Објављује нова три певања Дон Жуана. Пише неколико драма: Марино Фалијеро, Два Фоскарија, Каин, Сарданапал.
1822. Умире Бајронова кћер Алегра. Објављено Бајроново сатирично дело Визија страшног суда.
1823. У јулу Бајрон одлази у Грчку са жељом да помогне тамошњим устаницима у борби за ослобођење од турске власти. Објављује нових девет певања Дон Жуана (VI-XIV).
1824. Објављује још два певања Дон Жуана, који ће остати недовршен. Оснива Бајронову бригаду, пружа значајну материјалну помоћ устаницима, сања и слути смрт на бојном пољу. Умире у постељи, 19. априла, покошен маларичном грозницом.
Зоран Пауновић у: Џорџ Гордон Бајрон: Чајлд Харолд, ЗУНС, Београд, 2005, стр. 213-214 (прилагођено)
Мит о Бајрону
Бајрон је о себи изградио представу као о уклетом љубавнику, који доноси несрећу и патњу женама које су га обожавале, али и самоме себи.
Једина жена коју је истински волео била је његова полусестра Огаста Ли, кћи Бајроновог оца из првог брака. Родоскврну љубав, а још више то што је Бајрон није крио пред светом, лондонско високо друштво песнику није никада опростило, приморавши га на доживотно изгнанство из Енглеске.
У витезу Харолду, читалачка публика Енглеске видела је самог Бајрона, што је у ствари и била песникова намера: витез Харолд је идеализовани Бајрон или Бајрон онакав какав је Бајрон желео да буде. Млад, изванредно лепе спољашњости, привлачан за женски свет, који је потајно говоркао о његовим романтичним путовањима и развратном животу, Бајрон је постао идеал блиставе друштвене елите која је уживала у дивљим емоцијама и јарким бојама.
Слава Бајрону стиже неочекивано брзо: „Једног јутра сам се пробудио и установио да сам славан“, писао је он једном свом пријатељу у то време. Бајрон постаје не само главна књижевна личност Енглеске, него такорећи преконоћ, и једна од главних личности европског литерарног неба на којему ствара нови мит – мит о сетном бунтовном прогнанику, сатанском грешнику који се буни против свих устаљених друштвених норми.
Ранка Куић: Бајрон, песник мита о самом себи, стр. 82.
Белешка о аутору
Џорџ Гордон Бајрон (1788-1824), рођен у Лондону, у породици шкотског племића, капетана Џона Бајрона. Титулу лорда наследио од деде по мајци, лорда Вилијама.
Прву збирку песама, Краткотрајне ствари (1806) уништио је, незадовољан њеним естетским дометима. Као одговор на неповољну реакцију критике на збирку песама Часови доколице (1807), пише Енглеске песнике и шкотске критичаре (1809), дело у коме се први пут користи ироничном сатиром.
Предузима двогодишње крстарење по Европи. Путује кроз Португал, Шпанију, Малту, Албанију и Грчку. Као резултат искустава са тих путовања објављује прва два певања свога спева под називом Ходочашће Чајлда Харолда (1812), која су му донела огромну популарност.
Пише низ мелодрамских прича у стиху, смештених у егзотичне, углавном источњачке крајеве (Ђаур, Гусар, Лара, Опсада Коринта).
Због сталног провоцирања пуританског морала, а посебно због породичног скандала, родоскрвне љубави према полусестри Огасти, 1816. године заувек одлази у добровољно прогонство изван Енглеске. Исте године појављује се треће певање Чајлда Харолда, a 1818. и четврто.
Бајрон је писао и не много запажене трагедије у стиховима, затим драмске песме Манфред (1817) и Каин (1821), а посебно је значајна његова недовршена сатира Дон Жуан, дело започето 1818. године.
Разболео се и умро од маларичне грознице у Грчкој, 19. априла 1824. године, у покушају да помогне ослободилачку борбу грчког народа против Турака. Очевици кажу да је на дан Бајронове смрти плакала цела Грчка.