Романтизам

Романтично расположење

Сањарење, занесењаштво и склоност идеализму одлике су расположења које уобичајено називамо романтичним.

Оваква духовна стања често се повезују са карактером и природом уметника. Уметност и уметници свих периода поседују идеале који другим људима често делују сањалачки и занесењачки.

Свету маште и идеала уметници се препуштају посебно у околностима када стварност подносе тешко и доживљавају је као наметнуту и ограничавајућу. У таквим околностима нашли су се и поједини аутори током епохе просвећености. Нове генерације уметника почињу презриво да одбацују инсистирање просветитеља на рационалности и заокупљеност класициста стваралачким нормама, узорима и правилима.

Стваралачки отпор исказивао се још у завршним деценијама 18. века. Формиран је нови стил уметничког изражавања, који данас називамо романтизам. Он је доминирао у свим европским уметностима с краја 18. и у првим деценијама 19. века.

Романтизам се развијао постепено и формирао у различитим културним срединама. У већини култура уочава се фаза предромантизма, као период у ком се постепено разграђују класицистичке идеје и зачиње нови уметнички стил.

Побуна

У духу романтичара је побуна.

Она је најпре била усмерена против објективности просветитељског рационализма. Романтичари су уметност схватали као духовну активност која је способна да прикаже субјективно, лично, осећајно, што је било у супротности са просветитељским истицањем рационалне природе уметничких дела. Нарочито је критикован став просветитеља да се посредством уметности делује поучно, моралистички и образовно (дидактички). Духу романтичара су сметале строге норме класицистичке поетике. Романтичари су сматрали да је природа уметничког духа неспутана и да јој је потребна слобода.

Романтичарска побуна била је усмерена и против аристократског друштва. Овакав побуњенички став делимично је подстакла индустријска револуција. Развој технологије и производње, ширење тржишта и разноврсна роба унапредили су и олакшали живот већини људи. Међутим, индустријска производња удаљила је човека од природе, појачала класну раслојеност друштва и отуђила људе једне од других.

Романтичари су често и непосредно подржавали револуционарне покрете. Велики број романтичара учествовао је у политичком животу. Иако су у револуцијама, као и у политици, најчешће доживљавали разочарања, истрајно су веровали у неопходност промена и потребу да се живот учини вредним и испуни лепотом. Романтичарска побуна била је усмерена против друштвених норми и владајућих ставова.

Понекад су уметници сами бирали усамљеност и склањали се из друштвеног живота. Уметник тежи да се прикаже као посебан и другачији, одељен од других.

Емоционалност

Природу, људе и живот романтичари су доследно доживљавали кроз емоције. То је нарочито утицало на развој лирике, мада током романтизма нису занемарени драма и прозни облици (приповетка и роман). За романтичаре су најзначајније емоције и њихово приказивање, а љубав пружа и снажне стваралачке подстицаје. Емоционалност је понекад пренаглашена, приказана као страст и пожуда.

Осим љубави, романтичаре привлаче осећања и доживљаји страха, стрепње, мистичног и сноликог (ониричког). Привлачну моћ имају фантастика, окултно, натприродне појаве и ирационално, све што је недокучиво и разумом необјашњиво. Ова расположења су супротна рационалистичкој природи класицизма.

Особена романтичарска стања су меланхолија и егзалтираност. Романтичар је често опхрван тугом, беспомоћан пред злом, неправдом и бесмисленошћу живота. Овакво духовно стање често се именује као светски бол (немачки термин је Weltschmerz – велтшмерц).

Емоционалност је неретко изражена на посредан начин, најчешће мотивима из природе. На сликарским платнима, подједнако као и у лирици, истичу се духовна расположења која уметници уносе у приказивани предео.

Субјективност

Субјективан став према мотивима, темама и ликовима такође је обележје романтичарских дела. Увереност у сопствена гледишта, која су заснована на осећањима и интуицији, романтичари не потискују, већ радо истичу. Романтичарска субјективност је значајно извориште уметничке оригиналности. Уметничка изражајна средства служе субјективним доживљајима, приказују духовна стања и расположења.

Због наглашене субјективности, у романтизму се често живот и карактер аутора приближава судбини јунака и одликама лирског субјекта. Аутори и ликови јесу приближени, али нису истоветни.

Романтичарски јунак најчешће представља пројекцију ауторових жеља, склоности, ставова, идеја и идеала.

Индивидуализам

Романтичари су начином живота и у својим најбољим остварењима изградили фигуру индивидуалисте, особењака који на оригиналан, понекад неочекиван, па и шокантан начин сагледава свет и тумачи га заузимајући ставове на основу субјективних уверења. Снажан индивидуализам уметника долази до изражаја у процесу стварања; уметник обликује ново и у стварности непостојеће. Романтичари су вештину уметничког стваралаштва често доводили у везу са генијалношћу. У свакидашњици, у пејзажима, појавама из стварног света, романтичари проналазе извориште новог.

Романтичарски индивидуализам истиче оригиналност уметника.

Романтичарски јунак је често горди усамљеник који се узвисио изнад свакодневице, окренуо јој леђа и потпуно се посветио новом, неистраженом, необичном, нечему што је другим људима недоступно или неважно.

Прошлост

Доживљај актуелне стварности романтичаре је веома често подстицао на бег. Посебно су презирали урбанизацију, која је последица индустријске револуције. Величали су село и природу као амбијент коме човек исконски припада и где може доживети истинску лепоту. Бег од друштва подстиче путовања у удаљене и егзотичне крајеве. Најчешће су то предели Истока, односно Оријента.

За разлику од класицистичке привржености добу антике, романтичари су одушевљени средњовековним временом и народном прошлошћу. У тој прошлости су видели идеале: част, јунаштво, храброст, витештво, моралност и дух колективности.

Нарочито је значајан рад немачког филозофа Јохана Готфрида Хердера (1744–1803) у области проучавања културе. Он је истицао да је за развој цивилизације пресудан колективни израз појединачних нација. Предност је дао улози народног духа и стваралаштва, које је једна заједница остварила у прошлости и сачувала у сећањима.

Хердер је 1778. године објавио знамениту збирку народних песама Гласови народа у песми. У овој књизи била је објављена и наша народна балада Хасанагиница.

Хердерове идеје оствариће велики утицај на песнички стил романтичара, који уважавају поетику народног стваралаштва, обрађују мотиве из прошлости, настоје да у тону и ритму својих песничких остварења дочарају дух усмених умотворина.

За развој наше културе, Хердерове идеје имаће посебан значај. Токови европског романтизма били су пресудни за Вуково сабирање умотворина, језичке реформе и одлике српске књижевности овог периода.

Романтичарски национализам

Нацију обједињују језик, култура, религија и обичаји. Они су дошли до изражаја током формирања једнонационалних држава. Интересовање романтичара за феудалну прошлост покренуло је и националну самосвест песника. У романтизму су дела често инспирисана родољубљем, историјским догађајима и личностима.

Романтичарски занос националним вредностима је племените природе и има стваралачку снагу.

Романтичарска иронија

Иронијом се речима даје супротан смисао од уобичајеног значења. Она је такође израз оригиналности, индивидуалности и уметничке слободе.

Романтичарска иронија није само стилски поступак или реторичка фигура у конкретним књижевним делима, већ свеопшти став романтичарског уметника, његов поглед на свет. За романтичарског уметника, одређеног субјективизмом, свет је место које нема коначне границе и зато је непостојан, нестабилан. Чак ни његов субјективизам није нешто на шта се може ослонити. Теоретичари примећују да критика овде није усмерена ка спољашњем свету, већ ка самим уметницима, стварању, естетској илузији. Од ироничних жаока не штити се ни свет уметничког дела, ни лирски субјекти, ни јунаци. Тачније, сви они могу бити укинути разградњом уметничке илузије и освешћивањем самог стварања кроз игру маште, слободним спајањем комичног и трагичног.

Књижевне форме

Лирска песма је владајућа форма књижевности романтизма. Осим ње, заступљена је драма, најчешће историјске тематике. Посебно у немачкој и енглеској књижевности развијају се прозни облици. Гете је стекао огромну популарност романом Јади младога Вертера. У његовом јунаку су многи романтичари и млади људи препознали сопствена расположења и ставове о животу. У енглеској књижевности посебно место добија тип сентименталног романа.

Романтичарска поетика опирала се строгости родовске одређености књижевних дела.

Популарне су књижевне форме које представљају мешавину књижевних родова:

• романтичарска поема,
• спев,
• драмски спев,
• роман у стиховима.

Миодраг Павловић, Зона Мркаљ: Читанка 2, Клет, Београд, 2021. Стр. 98-103. (прилагођено)