Јесте ли ми род?… сирочићи мали!
Ил’ су и вас можда јади отровали,
Или вас је слабе прогонио свет?
Па дођосте амо – да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет…
Ми смо мале,
Ал’ смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети
Као ти,
– Ћију ћи!
Моје тице лепе, једини другари
У новоме стану, познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен-рајем
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лептиром,
Летимо ти ми
Срца топити,
– Ћију ћи!
Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани,
Увело је цвеће, одбегô ме мај,
А на души оста, кô скрхана биљка,
Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.
На Липару, 1866. г.
Извор: Ђура Јакшић. Песме. Приредио, предговор и напомене написао Душан Иванић. Београд: Слово љубве, 1978, стр. 95–96.