(6, 369–502)
Хектор се сину своме, кад виде га, ћутке насмеши,
а Андромаха стане крај војна ронећи сузе,
стисне му руку и овако му беседит почне:
„Јадниче, са свог ћеш срца заглавит, а нејаког чеда
није ти жао ни мене сироте; ја ћу се брзо
твоја удовица назват, јер тебе ће смаћи Ахејци,
кад одасвуд бану, а мени било би боље
да под земљицу сиђем, кад нема те више, јер нећу
имати утехе друге кад житку ти стигне свршетак,
него жалост кад немам ни оца ни госпође мајке.
Јер мог је оца негда погубио дивни Ахилеј
и још угодни килички град разорио Тебу
високовратну и онде погубио Еетиона,
али га не оплени, јер зазор му беше у души,
него га заједно спали са оружјем његовим сјајним…
Седморо имађах браће у двору, и заједно они
сви су се истога дана запутили у дом Аидов,
јер их је све погубио брзоног дивни Ахилеј…
А мајку, штоно под Плаком шумовитом царица беше,
њу је Ахилеј са осталим довео благом,
ал’ је поврати натраг кад големе откупе узе,
а њу Артемида стрелом у очеву погуби двору.
Сад си ми, Хекторе, све, и отац и госпођа мајка,
ти си ми и брат сада, а и мој млађани војно;
него смилуј се на ме и остани овде на кули,
сина не остав’ сиротим, а ни удовицом љубу! …
Њојзи одговори на то сјајношлеми велики Хектор:
„О свем размислих, љубо, и све ми је то на памети,
ал’ ме је Тројаца стид и дугоскутих Тројанки њиних,
ако бежао будем из борбе као плашљивац какав.
То ми забрањује срце, јер навикао увек да честит
будем и храбро се борим мед првим Тројанцима свагда,
велику текући славу и оцу и самоме себи.
Јер ја добро знадем у души и у срцу своме:
доћи ће дан у који и свети ће пропасти Илиј,
Пријам сам и народ краља вичнога копљу.
Али не жалим ја толико тројанску судбу
ни Хекабу саму ни Пријама, нашег владара,
ни браћу што их је много и сви су добри јунаци,
али ће у прах пасти од руку љутих крвника,
колико жалим тебе, медорухи када те који
плачну одведе Ахејац кад узме ти данак слободе. …
Него волим пре да легнем под земљицу хладну
него лелек ти чујем где на силу одвлаче тебе.“
Рече блистави Хектор и хтеде да прихвати сина,
ал’ се он на недра лепопојасној дадиљи приви,
и цикне уплашив се од погледа драгога оца,
меди се преплаши он и перјанице од струне
како се страшно њише на шлему одозго на врху.
Томе се драги бабо насмеје и госпођа мајка.
Одмах блистави Хектор са главе кацигу скине,
па је сјајну сву на црну земљицу метне,
сина у наручју поњише свог и пољуби њега,
затим, помолив се Диву и осталим бозима, рекне:
„Диве и остали бози, и овоме дарујте сину
моме да он, као и ја, мед Тројцима славом заблиста,
снагом да буде добар и моћно да Илијем влада,
и да се каже: „Тај је честитији много од оца“
буде л’ се враћао из борбе и, смакнув душмана, собом
крвав носио плен, а радосна биће му мати!“
Тако рече и сина у наручје предаде драгој
љуби, а она га прими на мирисна недра те се
плачућ насмеши, а мужу, кад виде то, буде је жао,
руком је обргли па јој овако беседит стане:
„Немој, јаднице, у срцу своме се ражалит одвећ,
нико ме преко судбине Аиду послати неће,
ниједан човек пак није од смрти умакао, мислим,
био он рђа ил’ јунак, кад мајка једном га роди. …
Рече сјајни Хектор и потом узме са земље
шлем коњорепни, а драга у дворе крену му љуба
често се обзирућ за њим и грозне лијућ сузе.
Препевао Милош Ђурић