Ваша светлости,
Премилостиви Господару!
Сваки човек жели знати шта други људи о њему мисле и говоре; владаоцима и управитељима народа то је особито нужно; зато небројено благо троше да би то дознали; а опомињем се да сте и Ваша светлост преко магистрата и наије вароши београдске, за време мог президенства у њему, директору београдске полиције, Цветку Рајовићу, за особиту дужност препоручили да Вам јавља оне људе за које би дознао да су незадовољни са владањем Ваше светлости. […]
Истина је оно што су наши стари казали: да нико не може целом свету колача намесити, али с данашњим владањем Ваше светлости готово би се у скупу могло рећи да нико тамо није задовољан. Кад би се то пак стало даље разграњавати и раздељивати, онда би се нашло да су најнезадовољнији они чиновници који су најближе и најчешће око Ваше светлости, а најзадовољнији су они људи које Ваша светлост не познаје никако.
Сви узроци овога незадовољства готово би се могли у два главна реда разделити. Или су људи незадовољни зато што не само што не могу према своме могућству по својој вољи живети, него што нико није сигуран ни са својим животом, ни с поштењем (чешћу), нити је господар од свога богоданога и с правдом и с трудом стеченога имања; или зато што се за општу ползу не стара и не ради онако као што би (по њиовом мњенију) требало и могуће било. Није нужно, све мени познате незадовољнике овде поименце набројити, и узроке њиовог незадовољства казивати, а и нисам рад то чинити, осим остали узрока, једно зато што не би сам рад био, да се рече или помисли, да кога из зависти или из пакости опадам, а друго, да не би ово писмо, противу моје жеље и намере, место ползе коме штету учинило; само ћу, за пример, назначити оно што није никака тајна, или што ником на штету бити не може. […]
Најпре ћу да кажем, као за правило, по коме ће ми се о свему осталом судити моћи, да је свакога владаоца права полза само оно, што је и полезно и за његов народ; а што је год његовом народу на штету, оно ни њему никако не може бити на праву ползу. Овог правила држећи се ја мислим:
1) Ваљало би дати народу правицу, или, као што се данас у Европи обично говори, конштитуцију. Ја овде не мислим конштитуцију француску, или англијску, али нову грчку; него, отприлике, да се одреди начин правитељства и правитељство да се постави (по ономе ферману или ати-шерифу, јер ко Вам год каже или одобрава, да другојачије бити може, онај Вас лаже и на зло навраћа); да се сваком човеку осигура живот, имање и чест; да свак свој посао, који ником није на штету, може радити по својој вољи, и по својој вољи живети; да сваки човек зна, шта му ваља чинити, да се не боји нити Вас нити и кога другога; да нико никога не може на силу натерати да га служи; […]
Полза правитељства тако је велика и важна, како год и народне правице. Да је погледамо само с ове три стране:
а) Данас у Србији правитељства, у правоме смислу ове речи, нема никаквога, него сте цело правитељство Ви сами: кад сте Ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте Ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; кад сте Ви у Топчидеру, и оно је у Топчидеру; кад сте Ви на путу, и оно је на путу; а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити), умрло би и правитељство, па онда, ко би био јачи, онај и старији. […]
б) Кад би се у Србији правитељство поставило, онда би Србија добила пристојно и нужно поверење и код држава и код приватни људи, јер би правитељство најпре добро размислило, шта ће обрећи или учинити, а кад би нешто обрекло или учинило, онога би се тврдо држало, по оној народној приповести „Царска се не пориче” (које се не каже само за цареве, него за све владаоце и за правитељства); […]
2) Ваљало би укинути кулук, и ни од кога ништа не искати за бадава. Како год што се у историји спомиње, да су негда Срби од Ниша до Смедерева ишли у Едрене и у Цариград те султану косили сено, тако ће се спомињати, да су људи из Ужичке и Сокоске нахије долазили те косили Вашој светлости око Крагујевца и око Београда, и да су Крагујевачки, Београдски и Пожаревачки трговци и мајстори морали затварати своје дућане, па са својим калфама и са шегртима и са свима осталим кућанима ићи, те купити сено Вашој светлости. […]
3) Ваљало би уредити школе. По моме мњенију, Србија данас нема ни у чему већи недостатак ни већу нужду и потребу него у људма способним за народне службе. […]
Ја сам предлагао, као што је Вашој светлости врло добро познато, да скупимо по народу изабране момчади, од 15 до 20 година, која знаду помало читати и писати, па с њима да се почне Велика школа, у којој би три паметна и способна учитеља за три године предавали општу историју овога света, Географију, Штатистику, Српску Граматику, мало већи рачуна, мало реторике, мало о законима, мало логике, мало Историје јестествене, физике итд. Тако, да би она момчад послије три године била способнија за сваку службу у Србији од млогога, који је у Пешти завршио 12 школа. А које би се од ове момчади показало да има особити дар и вољу к науци, они, мислио сам, да се о државном трошку пошаљу у Европу, да даље уче науке и језике.
За мање пак школе мислио сам да се мало по мало на српском језику начине школске књиге, по најбољему европејском начину, које би потом могли примити сви остали Срби, како по Турским, тако и Аустријским државама. ‒ А да би ово све лакше било учинити, и да би слава Ваше светлости била сасвим савршена, мислио сам да најпре Вашу светлост научим читати и писати, потом да начинимо неколике књиге за Вашу светлост, па нек да Вам се у одређен време читају, а неке самина у беспослици да читате. ‒ Да овде не спомињем Карла Великога, који је као краљ и ожењен научио читати и писати, него кад је то могао Миленко у Одесу и Вујица у Цариграду, обојица старији од Ваше светлости, заиста би и Ваша светлост могли млого лакше и брже од њи обојице.
Извор: Pismo Vuka Stefanovića Karadžića knezu Milošu Obrenoviću. Ljubljana: Cankarjeva založba, 1987, str. 3‒4, 7, 9‒10, 14‒16.