Светску славу Хајне је стекао кратким лирским песмама од неколико строфа, а међу њима је свакако најпознатија она у којој је обрадио древну германску легенду о златокосој лепотици која седи на стени Лорелај и својим стасом и песмом заводи лађаре што плове Рајном.
Пре Хајнеа, ову легенду претакали су у песму и други немачки песници, али су тек Хајнеови непретенциозни, певљиви стихови отворили загонетне дубине њене поетске сугестивности.
Мотивска структура песме је сасвим упрошћена: у првој строфи песник признаје да му једна древна народна прича не да мира и да о њој „једнако умује“.
У следеће четири строфе, у неколико контрастних слика, „испричана“ је легенда о Лорелај:
- у прохладни сутон, Рајна мирно тече испод високе стене, обасјане зрацима залазећег сунца;
- горе, у осунчаном кругу, седи девојка-вила са златним чешљем у злаћаној коси и пева;
- њена песма се излива у бледи сутон и опија лађаре, који и очима и душом гледају горе, а не око себе и испред себе.
У последњој строфи песниково ја враћа се у песму и легенди „дописује“ свој завршетак: „И сад лађару и чамцу / ја мислим ту је крај / а све то својом песмом / учини Лорелај!“
Поента која засвођује контрастни низ поново нас уводи у оно песниково „умовање“ са почетка, и сад видимо где су корени његовог немира – наивна народска причица довела га је пред тајну лепоте, озрачила га својим скривеним загонеткама: шта је лепота? одакле долази? шта је наспрам ње и без ње наш свакодневни живот? каква је судбина оних који јој се предају?…
Посредујући између легенде и читаоца песник артикулише питања која у њој већ постоје, појачава их и умножава. Читалац је уведен у сплет сугестија које га наводе да и сам „умује“ о лепоти.
- Прво видимо да је лепота виши ниво постојања, да је постављена изнад пуког егзистирања, као његов светионик.
- У неколико стихова дата је романтичарска теорија лепоте: она долази одозго, као божански дар човеку; лепота је за романтичаре чудо, сусрет са натприродним, а не класицистичко подражавање научених мера и правила.
- Легенда и песма опомињу нас потом да је лепота – било да је слика, звук или реч – недостижна, да постоји као идеал, магнет који нас привлачи у светлосне висине, али смо ми сувише тешки и наше везе са земним и приземним су тако јаке да се никад нећемо попети до њених врхова.
- Лепота је вечна човекова потреба, недосањани сан; неодољиви поглед и зов са висине.
Има тренутака у животу кад се том зову и блеску сасвим предамо па заборавимо на дневне послове и обавезе, на опасности и замке које стоје на нашем путу. Душа човекова прхне као лептир према пламену, на свој последњи пут. И ту је крај: и чамцу и лађару. Ко тражи лепоту, пуну и чисту, мора бити спреман да плати сваку цену, па и ону највишу, последњу – живот.
Живети за лепоту значи прихватити опасност да будеш изопштен, презрен, несхваћен, поражен. Такви су били многи велики песници: Бајрон, Пушкин, Хајне…
Душко Бабић