Два типа личности
У сусрету Оњегина и Татјане Пушкин је довео у везу две, по природи, јаке личности.
Сучељавањем својих јунака он је остварио сусрет двеју супротних концепција живота – оптимистичке и резигнантне; двају типова људске личности – једне, која је целовита, спонтана, самопожртвована, и друге, која је нагризена скепсом, духовно располућена и егоистична…
| Оњегин | Татјана |
| нагризен скепсом, духовно располућен, егоиста | целовита личност, спонтана, самопожртвована |
Зашто се Татјана заљубила баш у Оњегина?
Пушкин за одговор на ово питање нуди више решења.
Татјана је сањалачки тип девојке која жуди за нечим изузетним у животу (ову њену урођену особину су потхрањивали и сентиментални романи из лектире на којој је васпитавана).
А Оњегин је човек који је дошао са стране, из великог града, из престонице, необичан и, разуме се, загонетан. Он се појавио онда када је Татјана у узрасту када се доживљава прва љубав.
Татјана је, као лик, по снази своје природе, по дубини осећања и интензитету унутрашњег живота изнад своје средине. Природно је да се таква личност емоционално веже за човека који се такође не уклапа у сеоску спахијску свакодневицу. И најзад, Оњегин је и објективно био личност која је својим вредностима изван просека…
Уочљиво је да Пушкинова Татјана не показује никакво интересовање ни за пријатељство са Ленским, иако се ни он не уклапа у баналност спахијске свакодневице, иако се и он тек недавно вратио у село, са школовања у иностранству. Оњегин се чудио Ленском што је, поред много вреднијеТатјане, изабрао површну Олгу.
Татјана је, међутим, равнодушношћу према Ленском и емоционалним везивањем за Оњегина испољила истинску дубину своје природе (свога бића). Јер, иако, по нивоу образованости, у својој „интелектуалној непробуђености“ то није могла знати, она је снагом интуиције у Оњегину осетила већу зрелост личности и већ осведочену снагу.
Ауторово везивање Татјаниног лика са фолклорним мотивима
…
Значајан фактор у Татјаниној повезаности са стихијом „природног“ народног живота је фолклор. Зато је логично и уметнички веома чврсто мотивисано то што се ново Татјанино осећање према Оњегину изражава серијом фолклорних симболичких ликова и ситуација у њеном сну, који представља „лирски центар“ пете главе романа…
Пушкин композициону схему народне свадбене песме, поједине симболе и ликове из народних песама и бајки транспонује у целину која добија ново значење, а у ствари слика Татјанино психолошко стање после судбоносног разговора са Оњегином. Татјана у сну, престрашена сценом коју гледа, покушава да „умакне“ Оњегину, али не може ни да се помери с места, ни да зове помоћ. То осећање страха се претвара у ужас кад Оњегин ножем убија Ленског… Дакле, цео сан, који свадбу претвара у несрећу, уобличава се у Татјанино осећање страха од Оњегина као „зле силе“ од које прети нека тајанствена опасност.
Татјанин сан антиципира и следећу, другу кључну тачку сижеа Евгенија Оњегина – Оњегинов двобој с Ленским.
Смрт Ленског је моменат који доноси значајне промене у Оњегиновом животу. Она допуњује карактеристику Оњегиновог лика и подстиче промене којеће Пушкиновог јунака довести до препорода. Притиснут грижом савести, Оњегин губи свој лични мир. Склања се из села и креће на пут по Русији. Све то води ка препороду његове личности.
Поновни сусрет
Трећа кључна тачка сижеа Евгенија Оњегина доноси неочекивани обрт ситуације и својеврсни расплет целокупног романа. Она представља нови сусрет Татјане и Оњегина.
У обимној литератури о Евгенију Оњегину доста се расправљало о томе да ли Оњегин Татјану заиста воли, или га је привукла само могућност за „романсу“ са угледном престоничком књегињом (о чему говори и сама Татјана у XLIV строфи Осме главе).
Савремени аналитичари Евгенија Оњегина углавном се слажу у томе да је Оњегин на крају доживео праву, искрену и дубоку љубав према Татјани. У тој љубави виде резултат препорода и емоционалног васкрснућа Пушкиновог јунака. Оњегинов препород је заснован на емоционалном стресу због смрти Ленског и на потпунијим представама о животу људи које је стекао на путу по Русији. …
Ускраћена љубавна срећа
Логика живота, као један виши систем реда ствари, наметнула је Татјани и Оњегину низ погрешних корака који су им ускратили срећу, иако је срећа била тако близу.
Њихова трагедија се може третирати и само као стицај неповољних околности. Јер, да су се временски подудариле неке фазе развоја у њиховом животу, могло је доћи и до њиховог зближавања. Али нису…
У овоме има неке универзалне логике живота људи који покушавају да искоче из колотечина рутине, који се труде да не праве компромисе са сопственим осећањима и уверењима. То трагедији јунака Пушкиновог романа даје и једну вишу, општељудску димензију.
Миодраг Сибиновић, у: Душко Бабић: Читанка за други разред средње школе,
БИГЗ школство, 2012. (стр. 82-83, прилагођено)